Spremni za pokret! 

Isplanirali ste aktivan dan u prirodi i potrebna vam je hrana koja može da isprati svaki vaš korak.

Volimo situaciju kada je najlakše, u stvari, najbolje. 

Hajde da vidimo kako i zašto je konzervirana riba postala idealan saputnik svake avanture!

Ako se najpre vratimo u daleku 1809 -tu, otkrićemo da je nakon dužih eksperimentsanja, Francuz Nicolas Appert, na zahtev napoleonske vlade, koja je silno trebala način da osigura stabilno snabdevanje svoje velike armije, izmislio proces konzerviranja hrane. Njegova metoda se zasnivala na ideji hrane u bocama i staklenim teglama koje su se zagrevale na određenoj temperaturi, a zatim, tako zagrejane, čuvale neko vreme da bi se nakon toga, čvrsto zatvarale i čuvale sve do upotrebe. 

Englez Peter Durand patentirao je primenu limenih posuda, umesto staklenih boca 1810. godine.

Evropski metod konzerviranja hrane brzo se proširio i po Sjedinjenim Američkim Državama, pa je ta zemlja ubrzo postala svetski lider u tom poslu. Oni su, brojnim tehničkim inovacijama, unapredili postupke konzerviranja i automatizovali način proizvodnje.

Krajem 19. veka Samuel C. Prescott i William Underwood iz Sjedinjenih Američkih Država uzdigli su postupak konzerviranja na naučnu osnovu, precizno odredivši postupke pasterizacije i sterilizacije za specifične vrste hrane.

Tako je nastala konzerva, savršen proizvod, koji bez dodataka konzervansa i aditiva, čuva sastav, svojstva i karakter namirnica, ne menjajući njihov ukus, miris i boju. 

Danas se fabrike konzervi obično nalaze u neposrednoj blizini krajeva u kom se proizvodi hrana koju treba konzervirati, jer je poželjno da se hrana što pre konzervira. 

 

Kako se konzervira naša riba?

Proces konzerviranja konzervi Stari Beograd sastoji se od nekoliko faza:

• čišćenja i dalje pripreme sirovine
• punjenje konzervi (danas obično pod vakumom) 
• zatvaranja konzervi 
• sterilizacije konzerviranih proizvoda, 
• označavanja (eiketiranja) i 
• skladištenja gotovih industrijskih proizvoda 

 

Punjenje konzervi obavlja se ručno ili automatski. Konzerve se pune čvrstim sadržajem i dodatnim tečnostima (ulje i salamure) kako bi se istisnuo vazduh što je moguće više. Napunjene konzerve, zatim, prolaze kroz toplu vodu ili paru. Na taj način, zagrejana hrana se širi i istiskuje preostali vazduh, tako da se, nakon zatvaranja konzerve, stvara delimični vakum. 

Kad su konzerve napunjene, na njih se mašinski stavljaju poklopci. Nakon toga, prolaze fazu sterilizacije, gdje se zagrevaju na temperaturama dovoljno visokim i dovoljno dugo, tako da se unište svi mikroorganizmi (bakterije, plesni, kvasci) koji su možda još uvijek prisutni u sadržaju. Grejanje se vrši u sterilizatorima, pod visokim pritiskom, obično na temperaturi od oko 116°C. Nakon toga, konzerve se hlade, vodom ili vazduhom.

Konzervirane procesom sterilizacije, bez konzervansa i aditiva, sa očuvanim hranljivim sastojcima – proteinima, ugljenim hidratima i vitaminima, praktične i nezahtevne, one su spremne da isprate baš svaki pokret.